U decembru sam pročitala manje knjiga nego u novembru, pa sve ide u jedan (malo duži) post.
Battle royale – borba do poslednjeg, Košun Takami, Tanesi. Čuveno delo od koga je krenulo toliko toga, računajući i Igre gladi. To je autoru prvenac, pa ide malo sporo dok se ne uhoda, da bi zatim vozilo ludim tempom (uz povremene pauze koje likovima mogu da se obiju o glavu, a opet, i premor može da im se obije o glavu, odnosno da dovede do toga da ostanu bez iste). Za one koji pojma nemaju o čemu se radi: u fašističkom futurističkom Japanu svake godine jedno odeljenje petnaestogodišnjaka biva spakovano i poslato na izolovanu teritoriju da se tamo međusobno ubijaju dok ne preostane samo jedan. I tu onda neminovno dobijate svakakve likove: i one koji, iako znaju da se to svake godine dešava, u šoku ne mogu da poveruju da se desilo njima, i one koji krenu redom da ubijaju koga stignu, i one koji pokušavaju da se udruže, i one koji će saveznicima prvom prilikom da zabiju nož u leđa, i one koji već nisu bili čitavi (na ovaj ili onaj način) pa se to ovde ovako ili onako ispolji…
Zanimljivo i ako znate kakva su sve dela bila inspirisana ovim, da vidite od čega je krenulo, a zanimljivo i po sebi.
An IDIOT never knows when to quit, Darko Macan. Drugi deo Macanovog stripa Idiocy (ne morate prethodno da pročitate prvi), i još malo humora o stvaralačkim problemima, kao i raznoraznim situacijama kada se neko oseti kao idiot. I lepa posveta Kordeju. Iz nekog razloga, u trenutku kada ovo pišem nije dostupno na Amazonu, a bilo je.
Pisma turskih mačaka, Oja Bajdar, Agora. Knjiga iz mačjeg ugla, pa još nešto kao epistolarni roman, jer se mačke ostavljanjem mirisa po ljudskim stvarima međusobno dopisuju i razmenjuju novosti i ideje. U ovom slučaju, to su mačke turskih vlasnika, dobrim delom ljudi trenutno u Nemačkoj, očajnih nakon pada komunizma i Berlinskog zida, jer su iz Turske pobegli kao progonjeni komunisti. Ono u šta su verovali se srušilo, mnogi ne znaju šta i kako dalje, da li nastaviti borbu za pravedniji svet ili ne… I sve je to u pozadini, naslućuje se dok se mačke bave svojim životima, a ljudski principi im baš i nisu jasni. Ono što im jeste jasno je da neće samo ljudi sa kojima žive morati da donesu neke važne odluke (tipa vratiti se u Tursku ili ne), već će to morati da učine i one.
Interesantno kao ideja, mada mi se dopalo manje nego što sam očekivala. Delom jer mi nije uvek bilo dovoljno „mačije“, delom jer je istorijska pozadina (previranja u Turskoj) nešto o čemu pojma nemam, pa je praćenje o čemu se tu radi bilo malo nezgodno. Što, naravno, nije do knjige nego do mog neznanja.
KGBT+, Viktor Peljevin, Lom. Sjajan naslov. Plus Peljevin u jednom od svojih boljih izdanja. Prvo neka ozbiljna zen razmatranja kroz koja ne možete da proletite sve i da hoćete (ili bar ja nisam mogla), a potom kreće ludilo. Reinkarnacija, vrli novi svet u jednom od poprilično ludih izdanja, gomila terminologije koja vam ni ne bude objašnjena do kraja već intuitivno slutite i snalazite se, sprdnja na političku korektnost dovedenu do besmisla, apsurda, pa još dalje, dok zapravo istovremeno isti skotovi koji su uvek vladali vladaju i dalje, muke nove Rusije, muke ostatka sveta, muke našeg junaka koji je sanjao da bude umetnik-junak koji spasava svet od mnogo gadnog zlikovca pa je ispalo to što je ispalo…
Luda vožnja. Luda zabava. Preporuke.
Vilijam Gibson ili Fragmentarni pogled na kiber-pank, Ilija Bakić, Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“. Brošura, da ne očekujete neko obimno delo. Eseji koje je Bakić tokom godina pisao o Gibsonu i kiberpanku, kako je sve to krenulo (silovito), ko se sve bavio kiberpankom i kako, koje su bile rekacije, kako se sve dalje razvijalo… Plus dosta toga vrlo konkretnog, kroz priču o Gibsonovim trilogijama, uključujući i onu najnoviju koja još uvek nije dovršena.
Vrlo informativno i interesantno, kako za ljubitelje kiberpanka, tako i za one koji se sa ovim podžanrom naučne fantastike još nisu upoznali, a zainteresovani su (ili će tek da se zainteresuju).
Po zanimanju: Ana Miloš, Miloš K. Ilić, Plato. Umereno zanimljiva knjiga o tome kako je Miloš K. Ilić objavljivao pod pseudonimom Ana Miloš. Nije mu to bio prvi put da objavljuje pod pseudonimom, i ranije se pojavljivao (i objavljivao) pod izmišljenim imenom, al’ su prethodni pseudonimi bili muški, a sad mu je više prijateljica pomoglo predstavljajući se kao mlada i slatka spisateljica. I praktično niko nije provalio, ni u prethodnim slučajevima ni u ovom, što je zabavno. Meni bi bilo zanimljivije da sva ta silna imena koja pominje nije pominjao samo kao inicijale; ne sumnjam da će ih sve prepoznati neko ko književnu scenu prati pomno koliko i autor, a što se tiče nas ostalih, pa, prepoznala sam Miomira Petrovića, Gojka Božovića i Uglješu Šajtinca (delom i jer sam ih sretala uživo), a stvarno me je mrzelo da sad dalje kopam ko je ko. Što je značilo da sam čitala knjigu sa mnooogo incijala a da za te ljude pojma nemam ko su sem da su u svetu književnosti. Okej, ne moram ni ja sve da znam, mada mi u ovom slučaju to knjigu čini manje interesantnom.
Ima tu zanimljivih iskustava, kao i onih za koje bi neko pomislio da su očigledna (ljudi se drugačije obraćaju slatkoj spisateljici a drugačije autoru sklonom pivu, baš neobično, da i ne spominjem da je i on drugačije komunicirao kao Ana Miloš a drugačije kao Miloš K. Ilić, što teško da nema uticaja). Naravno, sve su to lična iskustva jednog konkretnog autora; iskustva drugih će biti (i neretko jesu) drugačija.
Sve u svemu, interesantno u nekoj meri, ali ako neko očekuje neke seksi SKANDAL/FOTO/VIDEO tračeve (ne, nisam ih očekivala), razočaraće se.
Hvale mi neki ljudi knjige ovog autora, i kažu da su one koje je pisao pod sopstvenim imenom bolje od knjiga Ane Miloš. Verovatno ću ih čitati u nekom trenutku.
Svi vole mornare, Vladimir Kolarić, Presing. Evo jedne interesantne zbirke priča! Deo njih sam već čitala (a možda ste i vi) po različitim antologijama i sajtovima, deo mi je nov. Bez obzira na to gde su (ili nisu) ranije objavljivane, ovako zajedno deluju kao skladna celina, a opet, možete ih čitati bilo kojim redom, i funkcionisaće svaka za sebe. Počinje pričom Amerika, u kojoj je narator isti onaj koga smo već sretali u romanima ovog autora, da bi se nastavilo pričama o različitim likovima (iz različitih naroda i epoha), svima u ovakvoj ili onakvoj potrazi, u ovakvoj ili onakvoj borbi (a šta nije potraga ili borba?). Ima tu posle i autobiografskih crtica, ko prepozna prepoznaće (a možda će i saosećati). I na kraju vas dočeka kratka priča koja je roman u malom.
Sve bez suvišnih reči, tek uz upečatljiv detalj tamo gde mu je mesto. Sve svedeno, a opet bogato. Pod brojnim uticajima, a opet svoje.
Preporuke.
Plamen Donbasa: Eseji o Trećem svetskom ratu, Vladimir Kolarić, Štampar Makarije. Slučaj ove knjige je pomalo neobičan. U njoj su sakupljeni različiti eseji koje je Kolarić pisao tokom prethodnog perioda, a u vezi sa situacijom u Ukrajini. Uključujući i eseje i iskustva pribeležena pre specijalne vojne operacije/rata u Ukrajini, kako god to nazivali. Dakle, u suštini je sve to već dostupno i javno. A opet, nigde na netu ne vidim da se o ovoj knjizi priča (bar ne u pisanom obliku, moguće da ima neki podkast koji nisam gledala), ni pozitivno ni negativno. Kao da je nema. Čak ni slike naslovnice nema, sem ako tačno znate gde da je tražite (na autorovom profilu na Fejsbuku). Zašto je to tako, kad se radi o gorućoj temi (i to bukvalno)? Okej, eseji svakako nisu popularni koliko i neki ljubić ili najnoviji skandal, ali tema je aktuelna da aktuelnija ne može biti. I svi na tu temu imaju svoje mišljenje. A opet, muk.
Elem. Ovde ćete naći neka razmišljanja koja Ukrajini ne daju prednost po automatizmu, niti je predstavljaju kao nevinu žrtvu agresije zlih Rusa, a, sa druge strane, ni Ukrajince ne predstavljaju kao monstrume za koje je bilo pitanje vremena kada će dobiti to što su zaslužili (bavi se razlozima Rusije da radi to što radi, ali bez dehumanizacije Ukrajinaca). Dovodi se u pitanje propaganda, kao i to kome je zapravo namenjena. I te kako se dovodi u pitanje demonizacija Rusa i pokušaj da im se oduzmu sva kulturna dostignuća, kao i da se oni predstave, onako svi đuture, kao nešto neljudsko. Postavlja se pitanje uloge Putina, kao i pitanje kuda ide Rusija i kuda bi trebalo da ide. A i gde smo mi u svemu tome.
Dosta je toga ovde interesantnog. Sa autorom se možete složiti ili ne, naravno, ali su pitanja koja pokreće svakako vredna razmatranja.
Hronika mačjeg škrabala 
Postavi komentar