Pročitano u martu 2021. godine: Lažljivi život odraslih, Elena Ferante

I, posle prvog romana Elene Ferante, najnoviji roman Elene Ferante: Lažljivi život odraslih.

Da, primetna je razlika između nekadašnjeg i sadašnjeg pisanja. Sadašnje je bolje, znatno pitkije. Pitko skoro koliko i Napuljska tetralogija. Što znači da i te kako vuče na čitanje, i nervirate se zbog postupaka junakinja, i osećate se kao da su vam drugarice kojima biste rado rekli da prestanu već jednom da prave gluposti.

Očigledno je zašto prave gluposti, pričamo o tinejdžerkama koje se odjednom nađu u haotičnoj situaciji i stvari im dugo idu nizbrdo, ali svejedno želite da im kažete da prestanu da prave gluposti.

A možda i ne želite. Možda biste ih pustili da rade šta hoće dok pokušavaju da osmisle kakav život zaista žele za sebe.

No, brzam. O čemu se ovde radi?

Dvanaestogodišnja Đovana, devojčica iz dobre porodice nastavnika/profesora koja bi svoju porodicu opisala kao srećnu, u jednom trenutku čuje kako je otac poredi sa svojom sestrom Viktorijom, i njen svet se ruši, jer je ta Viktorija, koje se ona ni ne seća, neka vrsta porodičnog bauka i svega najgoreg. I tako devojčica postaje opsednuta svojom tetkom, i nakon dužeg vremena, njeni razumni roditelji, shvativši kakvu su grešku nenamerno napravili u trenutku iznerviranosti što je njihova pametna devojčica popustila u školi, dopuštaju ćerki da ode kod tetke i upozna je, kako bi se uverila da uopšte nije kao ona.

I nevolje kreću.

Nevolje zvane odrastanje, uz postepeno otkrivanje da su i Đanina i porodica njenih drugarica Anđele i Ide sazdane na lažima i prevarama i prikrivanju i jednoj davnoj krađi. I licemerju, licemerja je baš dosta.

I odrasli nastavljaju da lažu i prikrivaju, a uz to se sukobljavaju i dva sveta, svet napuljske neobrazovane i priproste sirotinje (od kojih neki pokušavaju da pobegnu od toga, a drugi ih vuku nazad), i svet nešto više klase, izveštačenih obrazovanih (od kojih se neki očajnički upinju da dokažu da tu spadaju).

S obzirom na uzrast junakinja, tu kreće i otkrivanje ljubavi, seksualnosti, a po prvi put kod Elene Ferante srećem i junakinje lezbejskih/biseksualnih sklonosti (s obzirom na njihovu mladost, teško je reći šta od ta dva, plus one zadovoljstvo sa drugaricom, zbog mladosti i neiskustva, ni ne percipiraju kao seksualno).

Kreće tu dosta toga, sa sve kompleksnim i promenljivim odnosima između junaka; čini mi se da je jedini razlog zbog kojeg ovo delo nije kompleksno koliko i Napuljska tetralogija to što je u pitanju jedna knjiga, ne četiri.

Da li bih želela da bude nastavaka, i da ovo bude nova tetralogija? Nisam sigurna. Bilo bi interesantno videti šta je dalje bilo sa mladim junakinjama, ali sa druge strane, ono što bi najverovatnije bilo na kraju je da i one sebi ili drugima upropaste živote, možda na isti način kao njihovi roditelji, možda drugačije. Pa je u tom smislu možda bolje da se ovo ne nastavlja, da budućnost devojaka ostane neizvesna.

I, da li mi se dopala knjiga? S jedne strane, ima tu ponavljanja motiva, od kojih su mi neki i dosadili, a sa druge strane, uvukla me je koliko i tetralogija.

I ne želim nastavak samo zato što sam svesna da postoje solidne šanse da se na kraju ne izvuku, ali ako ga bude, pročitaću ga.

Na dela Elene Ferante se navučete. Ili se ne navučete. I postupate u skladu sa tim.