Objavljeno u Pročitano

Pročitano u aprilu 2021. godine: Slepilo, Žoze Saramago

Kao što rekoh, novi post o pročitanom nije o stripu, već o romanu jednog Nobelovca.

Slepilo, Žoze Saramago.

Slepilo sam počela da čitam krajem marta, pa sam u aprilu nabavila neke knjige i stripove, pa sam napravila prekid da pročitam stripove, i onda nastavila sa Slepilom. I koliko god čitanje Panišera i Dedpula u pauzi čitanja Slepila može delovati sumanuto, prekid je prijao, jer ovaj roman uopšte nije lak. Ne u smislu da se teško prati, već je surov i mučan i nasilan, pa stripsko nasilje i humor dođu kao poprilično olakšanje.

Da ne ulazim sad u to koliko je dobra ideja da čitam knjigu o epidemiji slepila usred ove trenutne pandemije… Apokalipse su znatno zabavnije.

Elem, ako kojim slučajem do sada niste čuli za ovo delo, ili ste čuli pa ste zaboravili, sve se vrti oko iznenadne epidemije slepila u neimenovanom, verovatno portugalskom gradu (epidemija se možda proširila i dalje, ali za to ne znamo; grad je ceo svet ove knjige). Isprva jedna osoba naglo oslepi, a da nema nikakve konkretne povrede ili bolesti koja se može dijagnostifikovati a koja bi to izazvala, pa još jedna, pa sve više njih… I to su osobe koje su bile u nekom kontaktu jedna s drugom, što navodi na ideju da se možda radi o nekakvoj čudnoj zarazi. A to pak navodi vlasti na ideju da obolele i njihove kontakte izoluju, i za to nalaze napuštenu zgradu ludnice.

Da, naravno da je alegorija. Ovo je roman-alegorija. Što ga ne čini ništa manje mučnim.

A mučan je jer se ljudi ponašaju onako kako biste i pomislili, pa onda još i gore. I premda nema detaljisanja u sitna crevca, sasvim je dovoljno nagovešteno da vam bude jasno u kakvom su stanju, i psihičkom i fizičkom. Neću ovde da spojlujem šta se sve dešava, čitajte sami, ako imate snage za to.

I kao i Vels pre njega, ni Saramago ne misli da bi u zemlji slepih čovek sa jednim okom bio kralj (u ovom slučaju kraljica). Daleko od toga.

Da li je sve crno? Nije (čak ni samo slepilo, jer od ove bolesti ljudima je sve belo pred očima). Ima tu i dalje dobrih ljudi, i ljudi koji nešto plemenito pokušavaju. Ali ima i onih drugih, nekih prosto sebičnih, a nekih i daleko gorih od toga. A tu su i vlasti, koje su sposobne onoliko koliko biste očekivali (da, toliko je loše). A onda stvari krenu nizbrdo.

Da li vam ja to savetujem da ne pročitate Slepilo? Ne. Roman je odličan, i svakako ga vredi pročitati.

Ali ako mislite da bi vas u ovom trenutku i u ovim okolnostima deprimirao, možda bi vam više prijalo da čitanje odložite za neka vedrija vremena.

Objavljeno u Ulov

Drugi aprilski ulov 2021. godine

Pošto ponovo radi meni najbliža Lagunina knjižara (koja se, eto, nalazi u tržnom centru), i pošto je nedavno izašao novi roman Đorđa Bajića, iskoristila sam to za još jednu nabavku.

Na slici vidite, naravno, Smrt u ružičastom, treći roman o inspektoru Limanu.

(Za divno čudo, nisam kupila gomilu knjiga, nego samo jednu… Ipak treba kupljeno i pročitati.)

Objavljeno u Pročitano

Pročitano u aprilu 2021. godine: Dedpul: Kraljevi samoubice, Majk Benson, Adam Glan i Karlo Barberi

I opet Dedpul! Onaj treći što sam ga nedavno kupila, i bolji od drugog.

Definitivno bolji. Luđi. Zabavniji. Plus su tu još neki likovi sa kojima je interakcija…heh.

Dakle. Dedpul prihvati posao koji bi trebalo da mu donese dobru kintu (a šta bi plaćenik pa radio), samo što to ispadne nameštaljka u kojoj izgleda da je on doveo do smrti nekog silnog nevinog naroda, eto tako.

Pa to na vestima vidi Panišer, i nimalo mu se ne dopadne (kad smo kod nedopadanja, ni meni se ne sviđa crtež Panišera ovde, sa nemirnim pramičkom kose preko čela, kao da se dugo lickao da baš tako ispadne). Pa krene da juri Dedpula. Pa Dedpula krenu da jure i dobrice poput Derdevila i Spajdermena, samo što su oni manje zadrti od Panišera i brže prihvataju da ne, nije on to uradio.

Zamislite detinjasto prepucavanje između Spajdermena i Dedpula, i Derdevila koji se hvata za glavu.

U nekom trenutku, naravno, i Panišer shvata da Dedpul nije krivac, i prihvata da pomogne u hvatanju pravog krivca. Tome je prethodilo nekoliko makljaža, al’ to se od njih dvojice i očekuje.

I prosto da ne poverujete koliko zabave donosi sam Panišer, isprobavajući raznorazna oružja i šta sve ne što je u nekom trenutku preoteo protivnicima.

Pa tako dobijete sjajnu scenu u kojoj se Dedpul zbunjeno okreće Spajdermenu, pričajući sam sa sobom i pitajući se da li halucinira luđe nego inače, i dobija odgovor: „Misliš, vidim li Panišera na letelici Zelenog Goblina s Jednorogovom borbenom kacigom i Kandžinom veštačkom šakom?“

Probajte da zamislite tu scenu.

Ili, još bolje, ne zamišljajte je, nego nabavite i pročitajte (ili bar pročitajte) ovaj broj, i vidite sami.

Ovo vam dođe nešto kao ludi akcijaš sa dosta međusobnog prepucavanja, Dedpulovim uobičajenim brbljanjem i forama, i sve to u uobičajenom sjajnom i zabavnom prevodu Draška Roganovića (ne, ne daje mi pare da to pominjem, niti dobijam procenat od prodaje. Nažalost).

Ukratko, ako ste raspoloženi za dobru zabavu i ludiranje, ovo je sasvim solidan izbor.

(A ako su vam dosadili stripovi na ovom blogu, što stvarno ne bi bilo lepo od vas, al’ šta da vam radim, u sledećem postu o pročitanom biće knjiga, i to fantastika, i to delo jednog Nobelovca. Eto. Gde ćete ozbiljnije.)