Objavljeno u Pročitano

Pročitano u julu 2022. godine: The Night Cyclist, Stephen Graham Jones

Nekome leto nije pravo doba za horor. Drugima je bilo koje godišnje doba pravo za horor. Ukoliko ste međ’ drugima, i ako ste trenutno raspoloženi za horor, evo jedne fine priče za dž ovde.

A o čemu se radi?

Kuvar (i bivši biciklista, vozio je u timu svog koledža) se noću vraća s posla biciklom, i vidi da je opet krenulo prepucavanje između biciklista i vozača i da su neki mamlazi krenuli da na stazu izvlače komađe drveta iz obližnjeg potoka. Samo što je neko dvojicu od tih mamlaza ubio i ostavio im tela u potoku. Nije ni pokušao da ih sakrije.

A pošto bi ta komadeška drveta nekog mogla gadno da povredi da su uspeli da je postave na stazu, nešto se ne potresate zbog njihove smrti.

Doduše, jeste nezgodno kad znate da rutom kojom se vraćate kući vršlja ubica, makar i bio (uslovno rečeno) na vašoj strani.

Našem kuvaru ne pada na pamet da se igra detektiva; on gleda svoja posla, no, kako to već ide, vremenom naiđe na ubicu (možda) naklonjenog biciklistima.

Pa tu kreće nešto što može da liči na noćnu trku biciklom protiv đavola.

Pa posle naiđe i deo koji bi mogao da vas podseti na jednu Kingovu priču.

Naiđe tu sve i svašta što vam stavi do znanja da autor poznaje i voli horor.

I vama bude lepo. I uživate u čitanju.

I ovo po svoj prilici ne ispadne najjezivija priča koju ste ikada čitali, ali, ukoliko volite horor, jeste priča za uživanje. Jeste priča za ljubitelje horora.

Uživajte.

Objavljeno u Pročitano

Pročitano u julu 2022. godine: Elrik 4: Usnuli grad, Žilijen Blondel, Žan Lik Kano, Žilijen Telo

Pošto sam uspela da nabavim strip, naravno da ću da ga pročitam u roku od odma’.

Pogotovo što zaokružuje deo priče, onaj povezan sa Melniboneom.

Izmene u odnosu na Murkovog Elrika su u stripu krenule i pre ove epizode. Ovde je to dovedeno do vrhunca, i jedan bitan lik je drastično izmenjen u odnosu na to kakav je bio u knjigama.

Ukoliko želite da se strip verno pridržava knjiga, to bi moglo prilično da vam smeta.

Sa druge strane, ukoliko ovaj strip posmatrate kao još jednu varijaciju na temu ukletog Večitog Šampiona (što i te kako možete, s obzirom na to o koliko je ukletih Večitih Šampiona sam Murkok pisao), onda se ova priča sasvim lepo uklapa u Murkokov multiverzum.

Na ovakav ili onakav način, Elrik je uklet, i večno će da gubi svoju ljubu. Ovako ili onako.

Crtež je dobar kao i u prethodnim delovima, i fino ilustruje svet kakvim ga je zamislio Murkok, i propadanje istog. I uvlači i vas u taj svet, dok pažljivo osmatrate mračne, uvrnute detalje da vam ne bi nešto promaklo.

Dobro je ovo. Neće odgovarati svačijoj viziji, ali to bi ionako bilo nemoguće; a umesto da samo kroz drugi medij prikaže Murkokov svet, dodaje mu, što je svakako super kad je svet već takav da može da mu se dodaje i da time samo postaje bogatiji.

Objavljeno u Pročitano

Pročitano u julu 2022. godine: Čovek koga je drveće volelo, Aldžernon Blekvud

Elem, za početak moram da priznam da su mi se prethodne zbirke Blekvudovih priča (prethodne u smislu da sam ih ja ranije čitala), Vrbe i Drevna svetla, više dopale. Bolje su mi legle.

Što, naravno, ne znači da je ova zbirka loša, a ni da je nemoguće da se vama baš ona najviše dopadne.

Upozorenje: here there be spoilers, čitate na sopstvenu odgovornost…

Ovde je pet priča, tri kraće (Ostrvo duhova, Potajno obožavanje i Vukovi božji) i dve duže (naslovna Čovek koga je drveće volelo i Preporod Lorda Ernija).

Kao i inače kod Blekvuda, i ovde priroda igra značajnu ulogu. U nekim pričama je (impresivna) pozadina, u nekima i direktan učesnik, ali je u svakom slučaju tu, kao bitan deo dešavanja.

Od ovih pet priča, meni je najbolje leglo Potajno obožavanje. Odrastao čovek reši da obiđe školu u kojoj je nekada boravio i koju pamti po dobru, vi tu u naznakama vidite da bi to za današnja shvatanja bilo neprihvatljivo ponašanje prema učenicima (naravno, ne možemo o tome suditi po današnjim standardima; u ono vreme kada se dešava, to bi bilo smatrano prilično strogim, ali i prihvatljivim, s obzirom na rezultate koje daje), a onda se otkrije i nešto jezivije… Mislim da bi bilo bolje da je ispalo da je to jezivije postojalo oduvek, samo što učenici zbog mladosti i neiskustva nisu bili svesni da tu nešto nije kao što treba, baš kao što i dete ne zna da nije u svakoj porodici isto kao u njegovoj i da nema u svakoj porodici zlostavljača koji se iživljava na svima; ne samo radi efektnosti (a možbit i ličnih preferenci u vezi s tim šta je hororičnije), već i zato što za kasnije izopačenje nije data ama baš nikakva motivacija. Sa druge strane, dobro je i ovo kao priča o izopačenju nečega što iz mladosti pamtimo po dobru (mada je stvarno mogla da bude data makar nekakva naznaka motivacije).

Što se preostale dve kraće priče tiče, Ostrvo duhova je klasična priča o nekome ko vidi nešto bašbaš jezivo (samo što je atmosfera bolje urađena nego u mnogim takvim pričama), a Vukovi božji je opet klasična priča o osobi koju stigne kazna za zločin (takođe je atmosfera bolje urađena nego u većini sličnih priča, plus je i pravednik/dežurni davež koji ne ume da umukne popio šamarčinu, što je baš lepo).

Što se ove dve duže priče tiče, više mi se dopala Čovek koga je drveće volelo. To je u nekoj meri ambivalentna priča, utoliko što je odnos prema prirodi ambivalentan: i opčinjavajuće, i zastrašujuće, svakako izaziva (straho)poštovanje… Neobično, privlačno, opasno… Neko će, svakako, to što se dešava videti kao horor (i to ne samo ako saoseća sa nesrećnom suprugom koja samo pokušava da brine o svom mužu i sačuva ga), a neko će, zavisno od sklonosti, poželeti da se i sam nađe u situaciji u kakvoj se našao glavni junak. Što bi, opet, nekome bilo horor.

Preporod Lorda Enrija takođe neće svakome delovati kao horor. Jeste upitno koliko je stvarno valjana, to jest poželjna transformacija glavnog junaka ako je umro mlad (rekoh da ima spojlera) i ako se njegova kasnija dela smatraju pre rušilačkim nego pozitivnim, ali, sa druge strane, postoji ta ideja da sijalica koja sija najjačim sjajem pre sagori, i da je taj sjaj ono što je bitno. Što će reći, možda je ono što se desilo dvadesetogodišnjem momku strašno, a možda i nije loše što je od beživotne krpe nastalo nešto, pogotovo što se ni sam taj momak nije dobro osećao kao beživotna krpa.

Na kraju zbirke je, kako to već ide sa Orfelinovim izdanjima, pogovor priređivača, sa ‘rpom interesantnih podataka o piscu i ovim pričama.

Pa, ako vam sve navedeno zvuči kao vaša šoljica čaja, uživajte!