Maj je bio solidan što se čitanja tiče, 8 knjiga (7 domaćih autora) i 1 strip.
Samo što sad ne mogu da se koncentrišem na čitanje uopšte, a, kao što vidite po datumu ovog posta, ni pisanje o pročitanom mi ne ide.
No, da krenemo redom… Tu i tamo možda bude poneki spojlerčić.
Slika koju vidite gore je za knjigu koju sam počela da čitam u aprilu, a završila je u maju: Tri oka u glavi. Autor je Ilija Bakić, a izdavač Niški kulturni centar. I, ukoliko čitate tekstove o naučnoj fantastici, ponešto od ovoga ste sigurno već videli, pošto su u knjizi sakupljeni eseji o različitim aspektima naučne fantastike koji su tokom tri decenije izlazili u različitim dnevnim listovima, magazinima i časopisima.
Kao i obično kad čitam ovakve knjige, bio je to blast from the past. Podsećanja na različita razmišljanja o naučnoj fantastici, rasprave, šta se gledalo i čitalo, o čemu se razgovaralo, kakva su predviđanja bila (kiberpank prop’o ili još nije, recimo)… A nevezano za taj lični deo, ukoliko vas naučna fantastika ili neki njen segment iole interesuje, u Tri oka u glavi ćete svakako naći nešto za sebe: ponešto od istorije podžanrova naučne fantastike, analize pojedinih segmenata (što ikonografije, poput vanzemaljaca, robota, ćelavih žena, genetske manipulacije… Što okruženja, poput prostranstava svemira (sa bitkama i ignorisanjem zakona fizike ili, pak, pokušajem da se naučnih činjenica pridržava koliko god je to moguće), šta-bi-bilo-kad-bi-bilo varijanti (alternativna istorija u kojoj su, na primer, nacisti pobedili), futurističkih pejzaža, ljudskih umova spojenih sa mašinama, distopija, postapokaliptične pustoši…).
Preporuke.
Lovište, Katarina Nikolić, Arete. Fini domaći triler: neposredno nakon lova na jelena kapitalca, mnogoželjeni trofej, u šumi nestaje dete koje je bilo pod budnim okom svih lovaca iz grupe, sin glavnog lovca. Kreće potraga, traga i policija, i kroz fragmentarnu kompoziciju se otpetljava klupko koje se zapetljalo odavno, sa sve starim zađevicama, ljubomorama, ljubavnom pričom, suočavanjem sa prošlošću… A zima je, i dete je negde u šumi. Valjda. Ako je i dalje živo. A vi sklapajte kockice i raspetljavajte zamršene međusobne odnose povremeno začinjene alkoholnom izmaglicom i jadom izneverenih očekivanja.
Autorka je odabrala neobičnu strukturu koja, vidim, neke čitaoce nervira, a drugima se dopada; ukoliko spadate u one koji vole da što više (relevantnog) saznaju o likovima i njihovim međusobnim odnosima, a ne želite do kraja knjige da izgarate pitajući se da li je nesrećno dete uopšte živo, moglo bi da vam se dopadne.
Praznik zveri – Dopisani, Zoran Petrović, Otvorena knjiga. Ovaj nastavak sage Praznik zveri smešten je u period Drugog svetskog rata, sa ogromnom posvetom popularnoj seriji Otpisani (što je očigledno već iz naslova). No, nije u pitanju fazon serije smešten u svet iz sage, sa vampirima i ostalim natprirodnim stvorenjima, već obrnuto: svet sage se i dalje oslikava ovde novim detaljima, samo posmatramo kako to izgleda u Drugom svetskom ratu u Beogradu. Sa dvojicom obaveštajaca (vampir i veštac) koji iz Londona stižu u Beograd, stupaju u kontakt sa ilegalcima, i pokušavaju da pomognu u borbi protiv nacističke pošasti.
Sad, ako mislite da je prednost imati na svojoj strani vampira i vešca, svakako jeste… Osim što je među nacistima dosta vampira, tu su i veštice, i borba nije nimalo ravnopravna.
I naći ćete tu ono što biste i očekivali da bude upotrebljeno. Konc-logor u kome zatvorenici služe kao hrana vampirima, mračna magija koja je zarobila duše preminule dece, magijske borbe, okultno, lov na magijske artefakte… I dosta dobre zabave.
Monsters, Barry Windsor-Smith. Evo i tog jednog stripa, i to odličnog. I to sam, nakon romana smeštenog u vreme Drugog svetskog rata, u borbu protiv nacista, pročitala strip koji i sa ratom i sa nacistima ima i te kako veze.
Priča skakuće napred-nazad kroz vreme, delom prateći mladog jednookog momka koji je tokom šezdesetih pokušao da se pridruži vojsci i počne novi život, pa onda pokazujući, fragment po fragment, šta je dovelo do takvog njegovog stanja (a što seže jedno dve decenije u prošlost, i u rat, i u nacističke eksperimente), a polako saznajemo i šta se desilo sa njim nakon što je potpisao ugovor sa vojskom.
Ništa dobro.
Ovaj odličan strip bavi se monstrumima i monstruoznošću, time ko su zapravo monstrumi (a ko nisu, kako god izgledali), nacističkom opsesijom stvaranjem natčoveka, dozvoljavanjem zlu da i dalje klija jer korist, krivicom, iskupljenjem… Sjajno nacrtano i sjajno ispričano.
Kosingas – Buđenje Svarogovo, drugi deo, Aleksandar Tešić, Strahor. Poslednji deo serijala o kosingasu, mada ne i poslednja knjiga iz ovog sveta; svakako će biti bar još jedna, o koplju svetog Georgija, pošto ta priča nije završena.
Kako to već treba da bude, dobijamo rezultat napora da se zaustave sila mraka i da Bog pobedi… Osim što te sile, to jest stari bogovi, i te kako imaju razloga da se bune zbog onoga što im je Bog (ovde Jednobog) uradio, a i Jednobog je povremeno prikazan kao podli spletkaroš, što je meni bilo izuzetno zabavno. Niko tu nije cvećka i meni bi bilo zaista teško da budem za nekog, ali me to nije sprečilo da se zabavljam dok ih gledam kako se međusobno nadmudruju i ubijaju (da ne pomisli neko da sam psihopata, govorimo o izmišljenim likovima i izmišljenim bićima).
Naravno, pošto je ovo poslednja knjiga serijala, pripremite se za to da će mnogi, uključujući i vama omiljene junake, umreti. A pošto se svi bore da opstanu, pripremite se i za mnogo, mnogo akcije.
A onda čekajte sledeću knjigu iz istog sveta, da vidite šta je na kraju bilo s tim kopljem…
Mladenka kostonoga, Želimir Periš, Booka.
Očekivala sam preko 500 strana eksperimentalne proze. I dobila sam ih, nije da nisam… Ali nisam očekivala da će biti ovoliko zabavno i duhovito. Da će biti toliko lako za čitanje.
Nisam očekivala ni toliku surovost, a vala ima je, i ume da bude mučno.
Može da vas zbuni nelinearni tok romana. Vrlo nelinearni, dok pratimo različite fragmente života veštice Gile koja je tokom devetnaestog veka išla po Dalmaciji, pomagala nemoćnima, zastrašivala siledžije, bila večito proganjana… A tu se onda umeša i priča o mogućem pravom nasledniku habsburškog prestola, koliko da začini stvar (i da Gili dodatno oteža život). Plus su tu i priče o ženama, njihovom bolu, nasilju kome su izložene, buntu, borbi… Plus…
Mnogo je toga ovde. I zabavno je. I mučno je. I dobro je.
A ako se nekad zbunite kad se šta dešava, pred kraj knjige, u jednom od dodataka, autor je ljubazno napisao za svaku glavu kad se dešava. Što može da olakša čitanje. Ako to primetite pre nego što pročitate knjigu.
Joga, Emanuel Karer, Booka. Autor je planirao da napiše laganu knjižicu o jogi, kojom se duže vreme bavi. Čak je i otišao na nekakav dvonedeljni intenzivni kurs meditacije. Koji je onda morao da prekine jer se desila ona pucnjava u Parizu kad su ubijeni članovi redakcije časopisa Šarli Ebdo, pa je na njemu bilo da napiše govor.
A onda mu život kreće nizbrdo.
Ne zbog toga. Ne stvarno. Nego zato što boluje od bipolarnog poremećaja ličnosti, koji ga je u periodu nakon toga zveknuo punom snagom. Ostao je bez žene i bez ljubavnice. Dospeo je na psihijatriju, gde je povremeno molio da ga ubiju (pa njegova nesrećna sestra dobija poziv kojim joj javljaju da njen brat traži eutanaziju, šta da rade?).
Pa kreće čupanje, i pokušaji da se živi, uz nove lekove. I rad sa migrantima smeštenim u ne baš lepe uslove na prelepom ostrvu. Nova poznanstva. Nova ljubav.
I večita mogućnost povratka bolesti.
I kad se sve uzme u obzir, od onoga što je trebalo da bude laganica od knjige o jogi ispao je jako dobar roman o životu sa bipolarnim poremećajem ličnosti.
Komo, Srđan Valjarević, Laguna. Ovo je roman koji se mnogima dopada. I nagrade je neke dobio. Kontemplativna proza o boravku u Italiji nakon dobijanja stipendije (kao, fol, pisaće roman tamo), prvom planinarenju, prelepoj prirodi, istraživanju lokalnog sela i prijateljstvu sa meštanima, dobroj hrani, dobrom piću, dobrim ribama kojima se dopada (doduše, nema ih mnogo, uglavnom su tu znatno starije žene), zanimljivim ljudima, iritantnim ljudima koji nikako da ga ostave na miru, posmatranju retkih ptica na molbu još jednog stipendiste kome zdravlje ne dopušta planinarenje… I, sve to vreme, on zapravo pojma nema šta bi sa sobom. Jeste, život tu je lep i udoban i prijatan, ali finansije mu ne bi dozvolile da ostane nakon što mu istekne stipendija, a kod kuće ga čeka uobičajeno tegobno okruženje.
Naizgled lagana proza o čoveku koji povremeno jede, povremeno šeta, opija se (toga ima dosta), nešto i kresne… I uglavnom se oseća izgubljeno.
Kad se vratim, Mladen Jakovljević, Akademska knjiga.
Pratimo dva toka, dve naizgled nepovezane priče, jednu urbanu u sadašnjosti, drugu u ruralnoj prošlosti.
I to obe priče pratimo unatraške.
U jednoj, tu je čovek koji je ostao bez nekog bliskog (saznajemo da mu je to brat). U drugoj, tu je mladi Gvozden koji se nakon bolesti toliko promenio da otac ima problem da ga prihvati; naime, Gvozden je izgubio sva sećanja, i niti prepoznaje roditelje, niti pamti kako se rade stvari koje je nekada sa lakoćom obavljao.
Kako saznajemo više, tako vidimo da čoveka koji je ostao bez brata izjeda krivica, da pokušava da pronađe nekakav oproštaj dok se bori sa svim obavezama koje pred njega postavlja svakodnevica.
A u Gvozdenovoj priči vidimo šta bi sve jedna majka uradila kako bi spasla ono jedino dete koje nije još kao malecko sahranila.
Emotivne priče, obe. Udaraju baš kako treba. I dobro se spajaju. I kad se suočite sa teškom etičkom dilemom, ni sami niste sigurni šta biste uradili.
A tu je i dobra upotreba dijalekta koji prosto čujete dok čitate.
Dobra priča o smrti, gubitku, onostranom, i pokušaju da se ipak nekako živi. Jer uz sve gubitke, razloga za život ima.
Hronika mačjeg škrabala 
Postavi komentar