Kao što ste možda primetili, donela sam gomilicu knjiga sa Festivala fantastične književnosti Art-Anima, pa bi ih trebalo u nekom trenutku i pročitati.
Počela sam sa zbirkom starinskih priča o duhovima Fransisa Mariona Kroforda, Aveti (izdao Gavran).
Ono što sam prvo primetila je retko pažljiv prevod (priče su prevodili Milena Dasukidis, Aleksandra Rajković i Mihajlo Dasukidis). Ne znam koliko dugo im je trebalo da prevedu ove priče, ali se i te kako vide uložen trud i pažljivo doterivanje prevoda.
Što se priča tiče, delom su to klasične priče o duhovima; upozorenja o nečemu jezivom što se desilo. No, ako ste navikli da u takvim pričama očekujete samo stravu i mrak i jeziv kraj, Kroford vam neretko nudi nešto drugo.
Recimo, nesreću koja je za dlaku izbegnuta, koliko god se zlikovac trudio da do nje dovede.
Ljubav koja na kraju pobedi (okej, to mi je bilo malo mlako).
Spas u poslednji čas.
Hrabre ljude koji se maksimalno potrude da saznaju šta se tu događa, i uspe im da to i prežive.
A ima i onih sa mračnijim krajem, mada, opet, i tu je neko dobio šta je zaslužio.
Fino je ovo, ako u hororu ne tražite krv-džigericu-krv ili krajnji mrak i depresiju, i ako volite taj starinski šmek.
Hronika mačjeg škrabala 
Postavi komentar